Loading ...
Поводом Светског дана писања писама – 11. маја, Народна библиотека Пирот је расписала наградни литерарни конкурс за најоригиналније писмо. Због великог интересовања, рок за слање писама је продужен до 30. јуна и није намењен само ученицима основних и средњих школа, већ и свима који би желели да напишу неком писмо. Недавно је у издању Народне библиотеке Пирот објављен роман ,,Писмо за Бадија”, младог писца Милоша Соколовића. Како је роман написан у епистоларној форми, искористили смо прилику да са писцем поразговарамо о значају писања писама.
Како сте дошли на идеју да напишете роман у епистоларној форми?
Писмо само по себи јесте специфичан облик писаног казивања. Оно нам пружа могућност да надоместимо одсуство особе којој пишемо и формирамо неки облик замишљеног дијалога. Будући да је уводни мотив у роману „Писмо за Бадија“ – мотив растанка наставника са ученицима, писмо се наметнуло као најпогоднија форма да наставник пренесе својим ђацима све оно што није имао прилике да их подучи у наставку њиховог школовања. Тако се њихов растанак претворио у стално и живо присуство наставника у животима својих ученика, и орбрнуто, присуство ђака у животу наставника који је своје ученике неизмерно заволео због њихове доброте и посвећености предмету који је предавао. Међутим, сам лик наставника се повукао у роману и препустио једном особитом псу (Бадију) да заузме наставниково место у животима његових ђака. По том моделу, Бади је постао мудрословни љубимац који има одговоре на сва питања и осећања ученика. Писмо, с друге стране, отвара могућност да говоримо најинтимније о нашим осећањима без скривања наших проблема и страхова. А чим се некоме поверимо, онда очекујемо савет или одговор пријатеља. Пријатељство јесте незаобилазно у животима и одраслих и деце и управо на том мотиву почива разумевање и прихватање мојих ликова у роману.
Знамо да пишете и приче. Колико се разликује писање писама од писања кратких прича?
Писмо и кратка прича слични су само по дужини. Односно, то су кратке наративне форме. Међутим, писмо је предодређено за наш унутрашњи свет, доживљај и осећања, док кратка прича почива на највишем степену уопштавања и објективизације како би се са што мање речи дочарала нека ситуација или догађај. Писмо јесте лирска наративна форма, док је кратка прича ослобођена свега онога што носи обележје лирског.
Шта писање писма пружа човеку?
Писање писма јесте и специфичан говор човека са самим собом. Јесте да писмо има свог адресата и упућено је неком примаоцу, али исто толико је и упућено самом себи и почива на преиспитивању онога ко пише писмо: шта осећа, жели, очекује, чему се нада. Примећујемо колико је личног присутно у писму. Зато је писмо један вид самоспознаје човека, пут који нас води ка себи колико и ка другима. А има ли шта важније од потребе човека, сваког од нас, да упозна себе, без скривања, маске, претварања. Е, ту нам је незаобилазно писмо. Зато га треба неговати, баш као и потребу човека за неговањем онога што је најдрагоценије у њему, а што често повезујемо са духовношћу или човековом душом.
Шушкаве и миришљаве папире замениле су савремене технологије које доносе нови вид комуникације. Шта нам је то ново доба одузело, а шта донело? Да ли се и она најтананија осећања, стрепња и чежња могу исказати путем мејла, СМС порука?
Велико и озбиљно питање за размишљање… Свакако не треба децу спутавати да живе у складу са развојем друштва и технолошком револуцијом. Наша деца су одраз новог века. Тим веком биће омеђено њихово суштинско трајање. Све и да желимо, не можемо их вратити у време, како сте рекли, миришљавих папира. Међутим, писмо као потреба човека да брине о себи и другима, није превазиђено. Оно се крије у сваком од нас и у нашој деци. Треба им само одшкринути врата, помоћи да обуздају свој немирни дух и примире се бар у тренутку када ће маштати и мислити о себи. Нови век донео је ону брзину живота и несталности којој су тежили футуристи. Наша деца немају футуристичке тежње, она живе футуристички, не опседнута брзином, већ у непрекидној смени различитих ритмова брзине. Та брзина управо је и погодна да се човек осети несигурним и избаченим из свог времена. Ту долазимо до писма, драгоценог предаха који можемо посветити себи. Ново време тражи више но било које друго доба у историји човечанства – писмо себи. Без обзира да ли ће бити „миришљаво“ или електронско, битно да је упућено себи. То је уједно и мој савет данашњој деци. Пишите себи колико и другима! Средство писања није најбитније.
Када сте били млађи, коме сте слали писма и када сте последњи пут написали и добили писмо?
У моје ђачко време, писала су се још писма пријатељима из других градова. Мобилни телефони били су предодређени само за студенте и писана реч је била још на снази. Последње писмо добио сам на факултету. Било је то писмо моје пријатељице песникиње. Мислим да је то био више романтични покушај да се обнови изгубљена присност у комуникацији пријатеља, неголи стварна потреба да се напише писмо. Било како било, писмо јесте део културолошке традиције и не треба га олако одбацивати. Свакако, оно ће проналазити различите облике постојања и неће бити запостављено у књижевности као форма причања или наративни облик казивања.
Ваша препорука деци за читање.
„Мали принц“ – то је књига уз коју се одраста!
