Ove nedelje, u izdanju Narodne biblioteke Pirot, izašla je knjiga “Kad je slnceto bilo pogolemo” autorke Dobrile Nezić, njena treća knjiga na dijalektu.

Knjiga Dobrile Nezić komponavana je, uslovno rečeno, iz dve zasebne narativne celine. Prvu čine kratke priče i novele, raznorodne po obliku, narativnoj tehnici, pripovedačkom glasu, tematsko-motivskoj usmerenosti, vremenskom i prostornom određenju. Te narativne oblike povezuje oslonjenost na autentičan život i neposrednu realnost, a njihov kohezioni motiv jesu lične i porodične drame, u prvom redu žena, čije teške sudbine imaju elemente i svakidašnjeg i tradicionalnog. Bilo da progovara o ozbiljnoj društvenoj patologiji kakva je krađa beba u porodilištu (Po očiti bi ga poznala) ili o sudbini majke koja je izgubila sinove u ratu (Baba Tala); bilo da je reč o ženi koja mora da se nosi sa svojim bolom jer nema poroda (Sudbino, zašto mene nagazi) ili pak o onim ženama koje dolaze u sukob sa okoštalim normama ruralne sredine istrajno se boreći za istinsku ljubav (Rodi me majćo, srećnu, pa me…, Teka če i naprajimo), autorka to čini bez patetike i paralelno sa zanimljivom fabulom, slika složena osećanja, intimne ispovesti i delikatna društvena stanja.

U drugom delu knjige, koji je žanrovski najpribližniji monodrami, u kojoj se glavni protagonista – Deda Stojan Čivličći, koji je odavno prevalio desetu deceniju, sprema da oženi svog praunuka, pa iako polako sumira svoj životni vek, ne odustaje od novih iskušenja i radosti. Sada, mnogo više koristeći svoj već spominjani dar za verbalnu i situacionu komiku, autorka opisuje svadbu dvoje mladih, ali pre svega generacijski jaz, odnos mlađih prema starijima ali i vrednosti jednog vremena u kontekstu sadašnjih okolnosti.

Jezik kojim se služi Dobrila Nezić, upotrebom idioma, arhaizama, lokalizama, objedinjuje svu ekspresivnost i pitoresknost, sentencioznost i eliptičnost dijalekatskog izraza čime je učinjen još jedan korak u očuvanju naše kulturne baštine i identiteta.

Ova knjiga nije, ili nije samo apoteoza rodnom selu Barje Čiflik, niti Pirotu, u kome je provela radni vek. Napisana u jednom mirnom i toplom narativnom stilu, obuhvatajući široki spektar ljudskih sudbina i poruka, ona ipak prevazilazi granice lokalnog i poprima univerzalniji karakter, pa svakako predstavlja još jedno vredno delo na lokalnoj književnoj sceni.