Књига ,,Човек и смрт у лексици и фразеологији пиротског говора (и говора суседних области)” Драгољуба Златковића, објављена је прошле године у издању Етнографског музеја у Београду. Промоција књиге је била заказана за март месец, али је одложена због тренутне епидемиолошке ситуације. Пратећи нове трендове у технологији, Народна библиотека Пирот је промовисала књигу путем налога на друштвеним мрежама на којима је присутна. О књизи је говорила др Душица Потић, професор струковних студија на Академији техничко-васпитачких струковних студија, Одсек у Пироту.

Драгољуб Златковић целокупну усмену тадиционалну културу пиротског краја бележи од 1965. године. Како каже, смрт никада није била тема разговора са саговорницима, већ су спонтано говорили о њој. Године 1990. почиње да из целокупног прикупљеног материјала издваја и исказе о смрти. Књига ,,Човек и смрт” се састоји из 20 тематских целина. Златковић је прво поглавље насловио ,,Болест и лечење” наговештавајући на тај начин почетак старења, а завршава се не само смрћу, већ и оним што долази после ње – погреб и обичаји, тужбалице, представе о ,,оном свету”.

Др Душица Потић истиче да је Драгољуб Златковић познат пиротској јавности и да слови за Вука Караџића. ,,Он је етнограф аматер, ако се аматеризмом може сматрати 50 година рада на прикупљању етнографске и дијалектолошке грађе. Пописао је и описао готово све сегменте живота овога краја, што је већ само по себи довољно значајно. Треба имати у виду да је носилац фолклора село, а да нам село умире, и са последњим старцем и последњом старицом из последњег села, угасиће се и фолклор у овом облику у коме га сада познајемо. Угасити се хоће али неће и нестати јер га је Златковић сачувао. Било би неправедно рећи да је његов рад само од локалног значаја. Цео тај потез од румунске и бугарске границе представља најархаичнију регију српске културе. Записавши готово у целини тај најстарији слој српске културе до кога данас можемо да допремо у целини, Драгољуб Златковић га је отргао од заборава. Наука је прихватила и вредновала његов рад, а сада је ред на званичне институције и неку националну награду. Ако градске власти или институције културе Пирота реше да преузму неке кораке у том правцу радо ћу учествовати у састављању предлога.”

,,У лексици и фразеологији смрти пиротског говора и говора суседних области огледа се пре свега живот Златковићевих сабеседника. Њихови искази су израз тежачког трајања усмереног на опстанак и на мукотрпан рад. За њих смрт често није трагедија одласка него врхунац, круна њиховог животног пута. Тек када дођу црна кола, можемо да знамо ко је какав човек био. Ту је наизглед оксиморон срећна смрт. Такву смрт има особа која је у животу радила, стицала, а срећа умирања јесте у ономе што је оставила иза себе – много деце, а сва му жива и пуни домови.”