“ЧИТАЊЕ ДЕКОНСТРУИШЕ НАПЕТОСТ И МРЖЊУ”

Саша Илић (1972) се први пут књижевној јавности представио текстовима у часопису Реч 1995. године. Један је од шест аутора заступљених у генерацијској збирци прича Псећи век. Са Драганом Бошковићем објавио је књигу Одисеј, а потом и Предосећање грађанског рата,  Душановац, Пошта, Лов на јежеве и Пад Колумбије. За роман Берлинско окно добио је стипендију Борислав Пекић. Један је од уредника издавачке делатности Народне библиотеке Србије и Међународног књижевног фестивала „POLIP“ у Приштини.  Његов роман Пас и контрабас добитник је НИН-ове награде за 2019. годину.

Поводом 17. маја – Дана Народне библиотеке Пирот, са писцем Сашом Илићем разговарали смо о награђеном роману Пас и контрабас, о односу појединаца и институција, о великим темама југословенске књижевности и „малим“ издавачима, о џезу.

1. На самом почетку треба се осврнути на оно што је на самом крају, или боље речено што се завршило и отворило нову перспективу и нову страницу. Ваш роман Пас и контрабас добио је НИН-ову награду за 2019. годину. Прошла година је за разлику од дужег низа година изнедрила већи број одличних и добрих романа. Жири је имао могућност да бира што није био често случај у претходним годинама. Да поменемо само неке од аутора који су, по нашем мишљењу, обележили прошлу годину: Миленко Бодирогић, Лука Трипковић, Стево Грабовац, Ана Вучковић, Тања Ступар Трифуновић, Небојша Миленковић, Елведин Незировић, Видосав Стевановић. Самим тим избор Вашег романа добија на тежини. Како Ви видите прошлу књижевну годину?

Рекао бих да је жири имао и претходних година могућности да бира, нарочито прошле године када је неколико романа које су написале ауторке било у најужем кругу за НИН-ову награду. Но то је д(р)уга прича. Не треба заборавити да је ове године било још добрих аутора у ужем и најужем избору, пре свега ту су били Слободан Тишма и Драган Великић, обојица са изврсним актуелним причама. Но оно што ме је посебно обрадовало ове године био је успон малих издавача, као и оних који су отворени за објављивање књижевности из ширег постјугословенског контекста. То је заправо најозбиљнији искорак који је начињен у процесу жирирања за НИН-ову награду 2019. Тако су се ту нашле и ауторке и аутори из БиХ. Очекујем да ће их следеће године бити још више са још занимљивијим романима, и то не само из БиХ. Мислим да је то пут враћања НИН-ове награде њеном изворном концепту.

2. Шта бисте могли рећи о књижевној продукцији у Србији и региону, од 1995. када сте се појавили са првом причом у часопису Реч, од приче из Псећег века и прича из збирке Предосећање грађанског рата до данас?

Ово је прешироко питање које заслужује читав есеј, тако да ћу морати некако да сажмем свој одговор. Рецимо да примећујем две доминантне струје: једна прилично моћна која траје из осамдесетих година, која је везана уз националну парадигму и успешно интегрише многе гласове, идеолошки и уметнички, при чему се ослања на широке ресурсе режимских медија, преко којих пласира те наративе као „аутентични српски књижевни производ“. Уз ову парадигму биле су (и још увек су) везане све велике издавачке куће, од Народне књиге до Лагуне. Такође, постоји и друга струја, која се као алтернатива развијала из андергрaунда током касних деведесетих и потом, да би се касније повезала са књижевностима из региона, преко појединаца и књижевних група, какав је био и Бетон, или неке друге групе. Онда су дошли књижевни фестивали који су одиграли револуционарну улогу у поновном повезивању југословенске сцене. Претпостављам да је прилично јасно свима, који су бар мало упућени у књижевну сцену, да је протекле зиме дошло управо до сукоба између ове две струје.

3. Ваш роман Пас и контрабасје сећање Југославије и сећање на Југославију. Он је симболично, чини нам се, сусрет Филипа Латиновћа и Вука Исаковича, у вашем јунаку Филипу Исаковићу и као таквог може га чинити знаком југословенске уметности.

Да, неки су критичари већ врло добро уочили ту симболичку структуру која се крије иза имена главног јунака – он заиста сажима Filipа Latinovicza и Вука Исаковича, односно велике теме југословенске књижевности – неуспели покушај повратка кући и одлазак у туђину, у брисане просторе где треба потражити неку нову сигурност, које заправо нема. Постоји само пројектована утопија, као што је то Југославија за главног јунака, којој су заправо посвећени и последњи пасажи романа.

4. Из романа као да непрекидно исијава залеђена суровост. Она се стално појачава и као да нема опуштања и смирења. Поготово је ова језа јака у причи из менталне болнице у Ковину.

Историју Ковина и Психијатријске клинике дуго сам истраживао по библиотекама и архивама, али и на терену. Притом, схватио сам да је Ковин у својој раној фази представљао географску и политичку границу (Аустроугарска и Србија), након Првог светског рата место трансформације европских институција (војска и психијатрија), да би напослетку постао зона европских интеграција (психијатрија, војска, траума, Западни Балкан, ЕУ). Стипендијски боравак у Бечу ми је омогућио да се упутим у текстове о раној фази европских „азила за умоболне“, да посетим Narrenturm, али и да пронађем преводе неких важних антипсихијатријских текстова, нарочито оних који се тичу идеологије тоталне социјалне контроле и негације институција. Тако сам пишући Контрабас почео да реконструишем меморију једног места које је ту поред нас, али као и све приче које сам тематизовао, заправо је склоњено од наших погледа. Слике тортуре као и света окованог ледом, које долазе из Ковинске психијатријске клинике, упозоравају нас и због чега је то тако.

5. Експеримент који на људима врше најпре догађаји у стварности да би затим завршили у менталној институцији где експерименте настављају да врше доктори под будним оком министарства и Европске уније, добија много веће димензије ужаса јер се њиме ускраћују слободе и одузима право на “бити другачији”.

Да, ради се заправо о брисању сећања. Реч је о апсолутној метафори до које сам дошао посматрајући политичке и друштвене процесе око себе током протеклих деценија, при чему сам закључио да долази до катастрофалне инверзије у разумевању прошлости. Наиме, политичке и културне елите последњих десет година улажу велики напор да покажу како је отпор према Милошевићу био узрок дугорочне катастрофе економије, привреде и сваког другог просперитета. Стога сам за јунаке романа узео оне индивидуе које су својом прошлошћу условљене тако да не могу да забораве чак ни под дејством јаких и опасних седатива. Наравно, реч је о ветеранима од којих свако има неку своју причу, али те приче не допиру до јавности, никада и нису, осим у појединачним инцидентима када такви људи, услед изолованости у друштву почине масовна убиства. Такви догађаји не алармирају овлашћене службе, јер друштво мисли да живи дубоко у европском сну, док се заправо ради о кошмарној стварности којом управљају пресвучени лидери из деведесетих година. У томе им помаже ЕУ и рекло би се да на сцени имамо једну лепу представу, која се обично завршава неком катастрофом. Излазак из таквог стања једна је од главних мотивација у мом роману.

6. “Био је старији од мене десетак, можда и више година. Његова генерација је у Београду запамтила нека боља времена. Он очигледно није умео да мисли изван система, док су се људи његових година снашли. У ствари, неки од њих су развили приватни бизнис, правили сандале и сличне глупости, други су држали рекет, трећи ноћне клубове у којима сам свирао са својим Ф-квартетом. Током сурових година, научили су да израбљују људе и да их гледају као нешто заменљиво и потрошно за чим не треба жалити. Људског материјала је бар у Београду било напретек. Ако не свирам ја, наступаће неко други. И после свега, опстајали су они који су из рата и људске несреће извукли само профит (…)

Брдар свакако није био међу њима. Припадао је оној тихој већини која је пролазила кроз живот поштујући правила упркос свему: плаћао је струју и порез, уважавао своје шефове и био посвећен светињи радног времена.”

Овај цитат са почетка романа као да описује круг људи који стоје изван света болнице у Ковину и насељавају нашу свакодневицу. Са мало речи је овде дато пуно слика оних који одређују правила у нашем друштву.

Овај цитат с почетка романа је заправо сећање Филипа Исаковића на живот у Београду након ратова, када је дошло до озбиљног раслојавања друштва. Као што можете да приметите, користио сам и неке аутентичне слике, као што је бахата вожња у престоници, што нам сваки час приређују људи који су изван закона, и који могу некажњено да убијају и возе своје лимузине и џипове како им се прохте. Поглед једног изгубљеног џез музичара, који се заправо опрашта са таквим светом у тренутку када креће пут Ковина, представља flashback на време у коме је постепено пропадао и напослетку изгубио све, док је друштво улазило у процесе економске и друштвене трансформације. У таквој атмосфери новог европског ентузијазма нема много разумевања за оне који не могу да се снађу у новим условима некоректне компетиције, где свако ко својим радом и знањем покушава да оствари нешто остаје на дну, док они други, који су се и током деведесетих “добро снашли”, сада у својим рукама држе тзв. “средства за производњу”.

7. Насупрот оваквих ликова и света стоји психијатар – пацијент др Јулиус. Његова прича пуна је свих ужаса наших дана. А прича о његовој породици је прича о непрекидном паду и низању издаја.

Сетимо се само једног величанственог човека, италијанског свештеника дон Андреа Гала, нашег савременика који је водио црквену општину Светог Бенедикта у Ђенови. Он је извршио личну револуцију унутар католичке цркве, показујући да је то могуће и у тако ригидним системима као што је црква. На таквим појединцима се заснива много тога, па тако и у роману постоје они ликови који представљају другачији поредак знања, једну другачију епистему, која је стицајем околности залутала у наше доба, као што је то случај са старим др Марком Јулиусом у Ковину. Његова појава у ковинском кругу наликује на спуштање космичког брода у наш осиромашени свет који је запоседнут пројектима дехуманизације. А напоменуо бих да се хабитус др Јулиуса изградио на таласу револуционарне 1968. из ког је поникао и Франко Базаља и толики други значајни људи оног доба. Сукоб ове две епистеме, дакле 1968. и 2016. (када се догађа основна радња романа), представља централни револуционарни clash који доводи до негације ове психијатријске институције. Мислим да књижевност о томе има итекако много да нам каже данас.

8. Да ли у причи о односима у Ф-квартету, има нешто од приче о квартету уредника у Бетону?

Рецимо да сам на почетку имао идеју да у једном сегменту романа напишем повест о Бетону, али врло брзо сам схватио да ме таква прича заправо не занима, јер ме одвлачи у неку врсту аутофикције и баналног преписивања стварности, због чега сам одбацио идеју и посветио се музици, која ми је дала много више слободе како у писању самих реченица тако и обликовању судбина. Наравно, увек је у неким односима могуће препознати неке чињенице из мог живота, па и живота редакције Бетон, с тим да су оне трансформисане до непрепознатљивости. Дакле, то је слој читања само за оне познаваоце и сладокусце који ће у таквом close readingu моћи да уживају на посебан начин.

9. И за крај рекли бисмо да су бомбе ипак успешно посејане по Јадранском мору и многим пећинама и дубоким рупама широм СФРЈ почеле убрзано да израњају у данашње време. У Вашем роману њихово постављање је спречено, али данас изгледа да као у читавом региону оне све брже и брже искачу на светлост дана.

Једна од функција књижевности је да се таквим друштвеним процесима супротстави, што сам покушао да учиним романом Пас и контрабас. Читање деконструише напетост и мржњу који настају из међусобног неразумевања. Свирање и слушање џеза пружају слободу. То је пут којим бих увек ишао.