“ČITANJE DEKONSTRUIŠE NAPETOST I MRŽNJU”

Saša Ilić (1972) se prvi put književnoj javnosti predstavio tekstovima u časopisu Reč 1995. godine. Jedan je od šest autora zastupljenih u generacijskoj zbirci priča Pseći vek. Sa Draganom Boškovićem objavio je knjigu Odisej, a potom i Predosećanje građanskog rata,  Dušanovac, Pošta, Lov na ježeve i Pad Kolumbije. Za roman Berlinsko okno dobio je stipendiju Borislav Pekić. Jedan je od urednika izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Srbije i Međunarodnog književnog festivala „POLIP“ u Prištini.  Njegov roman Pas i kontrabas dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. godinu.

Povodom 17. maja – Dana Narodne biblioteke Pirot, sa piscem Sašom Ilićem razgovarali smo o nagrađenom romanu Pas i kontrabas, o odnosu pojedinaca i institucija, o velikim temama jugoslovenske književnosti i „malim“ izdavačima, o džezu.

1. Na samom početku treba se osvrnuti na ono što je na samom kraju, ili bolje rečeno što se završilo i otvorilo novu perspektivu i novu stranicu. Vaš roman Pas i kontrabas dobio je NIN-ovu nagradu za 2019. godinu. Prošla godina je za razliku od dužeg niza godina iznedrila veći broj odličnih i dobrih romana. Žiri je imao mogućnost da bira što nije bio često slučaj u prethodnim godinama. Da pomenemo samo neke od autora koji su, po našem mišljenju, obeležili prošlu godinu: Milenko Bodirogić, Luka Tripković, Stevo Grabovac, Ana Vučković, Tanja Stupar Trifunović, Nebojša Milenković, Elvedin Nezirović, Vidosav Stevanović. Samim tim izbor Vašeg romana dobija na težini. Kako Vi vidite prošlu književnu godinu?

Rekao bih da je žiri imao i prethodnih godina mogućnosti da bira, naročito prošle godine kada je nekoliko romana koje su napisale autorke bilo u najužem krugu za NIN-ovu nagradu. No to je d(r)uga priča. Ne treba zaboraviti da je ove godine bilo još dobrih autora u užem i najužem izboru, pre svega tu su bili Slobodan Tišma i Dragan Velikić, obojica sa izvrsnim aktuelnim pričama. No ono što me je posebno obradovalo ove godine bio je uspon malih izdavača, kao i onih koji su otvoreni za objavljivanje književnosti iz šireg postjugoslovenskog konteksta. To je zapravo najozbiljniji iskorak koji je načinjen u procesu žiriranja za NIN-ovu nagradu 2019. Tako su se tu našle i autorke i autori iz BiH. Očekujem da će ih sledeće godine biti još više sa još zanimljivijim romanima, i to ne samo iz BiH. Mislim da je to put vraćanja NIN-ove nagrade njenom izvornom konceptu.

2. Šta biste mogli reći o književnoj produkciji u Srbiji i regionu, od 1995. kada ste se pojavili sa prvom pričom u časopisu Reč, od priče iz Psećeg veka i priča iz zbirke Predosećanje građanskog rata do danas?

Ovo je preširoko pitanje koje zaslužuje čitav esej, tako da ću morati nekako da sažmem svoj odgovor. Recimo da primećujem dve dominantne struje: jedna prilično moćna koja traje iz osamdesetih godina, koja je vezana uz nacionalnu paradigmu i uspešno integriše mnoge glasove, ideološki i umetnički, pri čemu se oslanja na široke resurse režimskih medija, preko kojih plasira te narative kao „autentični srpski književni proizvod“. Uz ovu paradigmu bile su (i još uvek su) vezane sve velike izdavačke kuće, od Narodne knjige do Lagune. Takođe, postoji i druga struja, koja se kao alternativa razvijala iz andergraunda tokom kasnih devedesetih i potom, da bi se kasnije povezala sa književnostima iz regiona, preko pojedinaca i književnih grupa, kakav je bio i Beton, ili neke druge grupe. Onda su došli književni festivali koji su odigrali revolucionarnu ulogu u ponovnom povezivanju jugoslovenske scene. Pretpostavljam da je prilično jasno svima, koji su bar malo upućeni u književnu scenu, da je protekle zime došlo upravo do sukoba između ove dve struje.

3. Vaš roman Pas i kontrabasje sećanje Jugoslavije i sećanje na Jugoslaviju. On je simbolično, čini nam se, susret Filipa Latinovća i Vuka Isakoviča, u vašem junaku Filipu Isakoviću i kao takvog može ga činiti znakom jugoslovenske umetnosti.

Da, neki su kritičari već vrlo dobro uočili tu simboličku strukturu koja se krije iza imena glavnog junaka – on zaista sažima Filipa Latinovicza i Vuka Isakoviča, odnosno velike teme jugoslovenske književnosti – neuspeli pokušaj povratka kući i odlazak u tuđinu, u brisane prostore gde treba potražiti neku novu sigurnost, koje zapravo nema. Postoji samo projektovana utopija, kao što je to Jugoslavija za glavnog junaka, kojoj su zapravo posvećeni i poslednji pasaži romana.

4. Iz romana kao da neprekidno isijava zaleđena surovost. Ona se stalno pojačava i kao da nema opuštanja i smirenja. Pogotovo je ova jeza jaka u priči iz mentalne bolnice u Kovinu.

Istoriju Kovina i Psihijatrijske klinike dugo sam istraživao po bibliotekama i arhivama, ali i na terenu. Pritom, shvatio sam da je Kovin u svojoj ranoj fazi predstavljao geografsku i političku granicu (Austrougarska i Srbija), nakon Prvog svetskog rata mesto transformacije evropskih institucija (vojska i psihijatrija), da bi naposletku postao zona evropskih integracija (psihijatrija, vojska, trauma, Zapadni Balkan, EU). Stipendijski boravak u Beču mi je omogućio da se uputim u tekstove o ranoj fazi evropskih „azila za umobolne“, da posetim Narrenturm, ali i da pronađem prevode nekih važnih antipsihijatrijskih tekstova, naročito onih koji se tiču ideologije totalne socijalne kontrole i negacije institucija. Tako sam pišući Kontrabas počeo da rekonstruišem memoriju jednog mesta koje je tu pored nas, ali kao i sve priče koje sam tematizovao, zapravo je sklonjeno od naših pogleda. Slike torture kao i sveta okovanog ledom, koje dolaze iz Kovinske psihijatrijske klinike, upozoravaju nas i zbog čega je to tako.

5. Eksperiment koji na ljudima vrše najpre događaji u stvarnosti da bi zatim završili u mentalnoj instituciji gde eksperimente nastavljaju da vrše doktori pod budnim okom ministarstva i Evropske unije, dobija mnogo veće dimenzije užasa jer se njime uskraćuju slobode i oduzima pravo na “biti drugačiji”.

Da, radi se zapravo o brisanju sećanja. Reč je o apsolutnoj metafori do koje sam došao posmatrajući političke i društvene procese oko sebe tokom proteklih decenija, pri čemu sam zaključio da dolazi do katastrofalne inverzije u razumevanju prošlosti. Naime, političke i kulturne elite poslednjih deset godina ulažu veliki napor da pokažu kako je otpor prema Miloševiću bio uzrok dugoročne katastrofe ekonomije, privrede i svakog drugog prosperiteta. Stoga sam za junake romana uzeo one individue koje su svojom prošlošću uslovljene tako da ne mogu da zaborave čak ni pod dejstvom jakih i opasnih sedativa. Naravno, reč je o veteranima od kojih svako ima neku svoju priču, ali te priče ne dopiru do javnosti, nikada i nisu, osim u pojedinačnim incidentima kada takvi ljudi, usled izolovanosti u društvu počine masovna ubistva. Takvi događaji ne alarmiraju ovlašćene službe, jer društvo misli da živi duboko u evropskom snu, dok se zapravo radi o košmarnoj stvarnosti kojom upravljaju presvučeni lideri iz devedesetih godina. U tome im pomaže EU i reklo bi se da na sceni imamo jednu lepu predstavu, koja se obično završava nekom katastrofom. Izlazak iz takvog stanja jedna je od glavnih motivacija u mom romanu.

6. “Bio je stariji od mene desetak, možda i više godina. Njegova generacija je u Beogradu zapamtila neka bolja vremena. On očigledno nije umeo da misli izvan sistema, dok su se ljudi njegovih godina snašli. U stvari, neki od njih su razvili privatni biznis, pravili sandale i slične gluposti, drugi su držali reket, treći noćne klubove u kojima sam svirao sa svojim F-kvartetom. Tokom surovih godina, naučili su da izrabljuju ljude i da ih gledaju kao nešto zamenljivo i potrošno za čim ne treba žaliti. Ljudskog materijala je bar u Beogradu bilo napretek. Ako ne sviram ja, nastupaće neko drugi. I posle svega, opstajali su oni koji su iz rata i ljudske nesreće izvukli samo profit (…)

Brdar svakako nije bio među njima. Pripadao je onoj tihoj većini koja je prolazila kroz život poštujući pravila uprkos svemu: plaćao je struju i porez, uvažavao svoje šefove i bio posvećen svetinji radnog vremena.”

Ovaj citat sa početka romana kao da opisuje krug ljudi koji stoje izvan sveta bolnice u Kovinu i naseljavaju našu svakodnevicu. Sa malo reči je ovde dato puno slika onih koji određuju pravila u našem društvu.

Ovaj citat s početka romana je zapravo sećanje Filipa Isakovića na život u Beogradu nakon ratova, kada je došlo do ozbiljnog raslojavanja društva. Kao što možete da primetite, koristio sam i neke autentične slike, kao što je bahata vožnja u prestonici, što nam svaki čas priređuju ljudi koji su izvan zakona, i koji mogu nekažnjeno da ubijaju i voze svoje limuzine i džipove kako im se prohte. Pogled jednog izgubljenog džez muzičara, koji se zapravo oprašta sa takvim svetom u trenutku kada kreće put Kovina, predstavlja flashback na vreme u kome je postepeno propadao i naposletku izgubio sve, dok je društvo ulazilo u procese ekonomske i društvene transformacije. U takvoj atmosferi novog evropskog entuzijazma nema mnogo razumevanja za one koji ne mogu da se snađu u novim uslovima nekorektne kompeticije, gde svako ko svojim radom i znanjem pokušava da ostvari nešto ostaje na dnu, dok oni drugi, koji su se i tokom devedesetih “dobro snašli”, sada u svojim rukama drže tzv. “sredstva za proizvodnju”.

7. Nasuprot ovakvih likova i sveta stoji psihijatar – pacijent dr Julius. Njegova priča puna je svih užasa naših dana. A priča o njegovoj porodici je priča o neprekidnom padu i nizanju izdaja.

Setimo se samo jednog veličanstvenog čoveka, italijanskog sveštenika don Andrea Gala, našeg savremenika koji je vodio crkvenu opštinu Svetog Benedikta u Đenovi. On je izvršio ličnu revoluciju unutar katoličke crkve, pokazujući da je to moguće i u tako rigidnim sistemima kao što je crkva. Na takvim pojedincima se zasniva mnogo toga, pa tako i u romanu postoje oni likovi koji predstavljaju drugačiji poredak znanja, jednu drugačiju epistemu, koja je sticajem okolnosti zalutala u naše doba, kao što je to slučaj sa starim dr Markom Juliusom u Kovinu. Njegova pojava u kovinskom krugu nalikuje na spuštanje kosmičkog broda u naš osiromašeni svet koji je zaposednut projektima dehumanizacije. A napomenuo bih da se habitus dr Juliusa izgradio na talasu revolucionarne 1968. iz kog je ponikao i Franko Bazalja i toliki drugi značajni ljudi onog doba. Sukob ove dve episteme, dakle 1968. i 2016. (kada se događa osnovna radnja romana), predstavlja centralni revolucionarni clash koji dovodi do negacije ove psihijatrijske institucije. Mislim da književnost o tome ima itekako mnogo da nam kaže danas.

8. Da li u priči o odnosima u F-kvartetu, ima nešto od priče o kvartetu urednika u Betonu?

Recimo da sam na početku imao ideju da u jednom segmentu romana napišem povest o Betonu, ali vrlo brzo sam shvatio da me takva priča zapravo ne zanima, jer me odvlači u neku vrstu autofikcije i banalnog prepisivanja stvarnosti, zbog čega sam odbacio ideju i posvetio se muzici, koja mi je dala mnogo više slobode kako u pisanju samih rečenica tako i oblikovanju sudbina. Naravno, uvek je u nekim odnosima moguće prepoznati neke činjenice iz mog života, pa i života redakcije Beton, s tim da su one transformisane do neprepoznatljivosti. Dakle, to je sloj čitanja samo za one poznavaoce i sladokusce koji će u takvom close readingu moći da uživaju na poseban način.

9. I za kraj rekli bismo da su bombe ipak uspešno posejane po Jadranskom moru i mnogim pećinama i dubokim rupama širom SFRJ počele ubrzano da izranjaju u današnje vreme. U Vašem romanu njihovo postavljanje je sprečeno, ali danas izgleda da kao u čitavom regionu one sve brže i brže iskaču na svetlost dana.

Jedna od funkcija književnosti je da se takvim društvenim procesima suprotstavi, što sam pokušao da učinim romanom Pas i kontrabas. Čitanje dekonstruiše napetost i mržnju koji nastaju iz međusobnog nerazumevanja. Sviranje i slušanje džeza pružaju slobodu. To je put kojim bih uvek išao.