Ове недеље, у издању Народне библиотеке Пирот, изашла је књига “Кад је слнцето било поголемо” ауторке Добриле Незић, њена трећа књига на дијалекту.

Књига Добриле Незић компонавана је, условно речено, из две засебне наративне целине. Прву чине кратке приче и новеле, разнородне по облику, наративној техници, приповедачком гласу, тематско-мотивској усмерености, временском и просторном одређењу. Те наративне облике повезује ослоњеност на аутентичан живот и непосредну реалност, а њихов кохезиони мотив јесу личне и породичне драме, у првом реду жена, чије тешке судбине имају елементе и свакидашњег и традиционалног. Било да проговара о озбиљној друштвеној патологији каква је крађа беба у породилишту (По очити би га познала) или о судбини мајке која је изгубила синове у рату (Баба Тала); било да је реч о жени која мора да се носи са својим болом јер нема порода (Судбино, зашто мене нагази) или пак о оним женама које долазе у сукоб са окошталим нормама руралне средине истрајно се борећи за истинску љубав (Роди ме мајћо, срећну, па ме…, Тека че и напрајимо), ауторка то чини без патетике и паралелно са занимљивом фабулом, слика сложена осећања, интимне исповести и деликатна друштвена стања.

У другом делу књиге, који је жанровски најприближнији монодрами, у којој се главни протагониста – Деда Стојан Чивличћи, који је одавно превалио десету деценију, спрема да ожени свог праунука, па иако полако сумира свој животни век, не одустаје од нових искушења и радости. Сада, много више користећи свој већ спомињани дар за вербалну и ситуациону комику, ауторка описује свадбу двоје младих, али пре свега генерацијски јаз, однос млађих према старијима али и вредности једног времена у контексту садашњих околности.

Језик којим се служи Добрила Незић, употребом идиома, архаизама, локализама, обједињује сву експресивност и питорескност, сентенциозност и елиптичност дијалекатског израза чиме је учињен још један корак у очувању наше културне баштине и идентитета.

Ова књига није, или није само апотеоза родном селу Барје Чифлик, нити Пироту, у коме је провела радни век. Написана у једном мирном и топлом наративном стилу, обухватајући широки спектар људских судбина и порука, она ипак превазилази границе локалног и поприма универзалнији карактер, па свакако представља још једно вредно дело на локалној књижевној сцени.