Saša Ilić (1972) se prvi put književnoj javnosti predstavio tekstovima u časopisu Reč 1995. godine. Jedan je od šest autora zastupljenih u generacijskoj zbirci priča Pseći vek. Sa Draganom Boškovićem objavio je knjigu Odisej, a potom i Predosećanje građanskog rata,  Dušanovac, Pošta, Lov na ježeve i Pad Kolumbije. Za roman Berlinsko okno dobio je stipendiju Borislav Pekić. Jedan je od urednika izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Srbije i Međunarodnog književnog festivala „POLIP“ u Prištini.  Njegov roman Pas i kontrabas dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. godinu.

Povodom 17. maja – Dana Narodne biblioteke Pirot, sa piscem Sašom Ilićem razgovarali smo o nagrađenom romanu Pas i kontrabas, o odnosu pojedinaca i institucija, o velikim temama jugoslovenske književnosti i „malim“ izdavačima, o džezu.

1. Na samom početku treba se osvrnuti na ono što je na samom kraju, ili bolje rečeno što se završilo i otvorilo novu perspektivu i novu stranicu. Vaš roman Pas i kontrabas dobio je NIN-ovu nagradu za 2019. godinu. Prošla godina je za razliku od dužeg niza godina iznedrila veći broj odličnih i dobrih romana. Žiri je imao mogućnost da bira što nije bio često slučaj u prethodnim godinama. Da pomenemo samo neke od autora koji su, po našem mišljenju, obeležili prošlu godinu: Milenko Bodirogić, Luka Tripković, Stevo Grabovac, Ana Vučković, Tanja Stupar Trifunović, Nebojša Milenković, Elvedin Nezirović, Vidosav Stevanović. Samim tim izbor Vašeg romana dobija na težini. Kako Vi vidite prošlu književnu godinu?

Nastavite sa čitanjem →