Народна библиотека Пирот

На састанку, одржаном 15.11.2025. године, жири у саставу: проф. др Данијела Костадиновић, председник, др Слађана Илић, члан и Милош Соколовић, члан, донео је једногласну одлуку да роману Небојше Лапчевића Сејач (Агора 2024) додели Награду „Слободан Џунић”. Награда се додељује први пут ове године за најбоље прозно дело објављено у претходној календарској години. Награду додељује Народна библиотека Пирот уз подршку Министарства културе и Града Пирота.

Образложење

Роман Сејач Небојше Лапчевића заснован је на јасно профилисаном споју иконичног, поетског и епског израза, библијске симболике и митопоетизоване слике Троморавља као сакралног простора и теофаније. Конципиран је као сложена приповедна целина у којој се, кроз двадесет и четири поглавља, развија више међусобно повезаних приповедних токова. Уз изузетну посвећеност језику као “истини бића” и осећају за друштвено-политички и историјски тренутак, писац у овом делу зналачки прекорачује реалистичке границе, водећи читаоце кроз флуидне и сновидне светове стварања и уметничког надахнућа.

С друге стране, у појединим сегментима јављају се и кратке документарне целине, које додатно повезују тематску и семантичку раван романа. Оне допуњују главну приповедну линију и омогућавају сагледавање порекла кључних мотива. Такав поступак није само стилска особеност, већ приповедачка стратегија којом Лапчевић доследно гради своју прозу на граници стварног и привидног. Због тога роман од самог почетка показује амбицију да превазиђе оквире “приче” и постане простор  у којем се препознају дубљи слојеви културне, духовне и језичке меморије.

У настојању да пронађе интимни заклон у отуђеном и дехуманизованом свршетку двадесетог века, главни јунак романа, композитор Адам Дединац, трага за местом где би могао да доврши оперу. Он повезује документарне трагове породичне историје – тапију из 1833. године из Јанкове клисуре, наслеђену од чукундеде Ђорђија – са рефлексијама о односу eros-creatio. Тапија служи као полазиште за тајанствени либерто анонимног либретисте венецијанског порекла, чији пут до композитора Адама покреће нелинеарну нарацију са ослонцем на библијски мотив о Сејачу. Значај зрна и сејања, винограда и виноруја сведочи о уметничкој снази и постојаности традиције, што Лапчевића поетички приближава Слободану Џунићу, на шта додатно упућује и назив прве Џунићеве приповетке Зрна из 1951. године.

Увођењем породичног наслеђа у приповедну структуру, аутор документу приписује улогу покретача наратива, али и средства које посредује између историјске и уметничке истине. На тај начин, Лапчевић показује да тапија нема само симболичну или сентименталну вредност већ је окосница духовне самоспознаје и успостављања ширег опсега културног памћења. Одатле произлази моћ либерта да покрене нове стваралачке идеје у Адаму. Почетна ауторова замисао да се, полазећи од библијског мотива Сејача, приповеда и о свету данас, прераста у роман о уметнику и стваралачком процесу.

Адам походи Закос ливаду, terra incognita, на којој се једино може чути рајска музика. Уметник ће своју оперу посветити чистоти природе у славу Богу, где је могуће одвојити жито од кукоља. Бацајући у њиву ноте-клијавице, каже: “Посејао сам њиву на све четири стране света као земну уштеђевину.” Поставаљајући природу као мерило човекове способности да препозна смисао и границе сопственог деловања, ликови Евгеније, Петре, Косте Памјатника, Саре, Ангела Тице и Биничког уносе у роман различите обрасце блискости, одговорности и искушења.

Иако су ликови, углавном, уметници, њихов ангажман одвија се изван доминантних друштвених модела. Не само у савременом тренутку, већ и у ширем временском распону, они делују са маргине, што није последица спољашњих околности, већ њихово природно, самоприхваћено место постојања. Такав положај дискретно се наслућује кроз Адамове релације са ученицом Петром Рибник, супругом Евгенијом и пријатељем Костом Памјатником. Док су односи с Петром и Костом ограничени на садашњост, однос са Евгенијом води у прошлост, откривајући интимну сферу која је у раскораку са ствараочевом тежњом ка апсолутној слободи.

Ретроспективни фрагменти садрже два важна чиниоца романа: еротику и фолкор. Питање односа између мушкарца као ствараоца и жене као сапутнице постављено је у корелацији са симболиком светлости, воде и земље. У Лапчевићевом тексту жена је и муза и сведок, и ерос и танатос. Управо зато, простор женског у Сејачу остаје делимично недоступан, као унутрашња terra incognita која се не може до краја разумети без ишчитавања целокупног ауторовог опуса.

Главни јунак Адам окренут је митском топосу смештеном у додиру моравских и расинских водотокова, “са Копаоником као храмом… Једна врста Сејачеве руке над плодним њивама и селима крај Мојсињске Свете Горе…”. У широј симболичкој равни, тај предео је обликован као светилиште – место сусрета са узвишеним. Ту се јавља и лик Косте Памјатника, страдалника и грешника, у чијој се причи спајају противуречни друштвено-историјски и филозофско-уметнички делови романа. На једном плану, сени комитетске прошлости оживљавају у ликовима Суслова, Културника и Аца Кучка, описујући политичку климу друге половине двадесетог века. На другом, чувени композитор Станислав Бинички на бајковитим обалама Мораве гради позорницу на коју ће окупити мештане јасичког краја у нади да ће унисоним гласом призвати Бога.

Стога није нимало случајно што су историја и музика у овој књизи тако тесно повезане. Историја открива слику света који тоне у обесмишљеност, а музика одражава ерос стварања, стремљење космосу које, у крајњој инстанци, води прочишћењу и катарзи. У том односу значајно је и етичко дејство музике, о чему је још Платон писао у Држави, истичући да ритам и хармонија најдубље продиру и најснажније дотичу душевну нутрину. Полазећи од традиционалне везе музике са етосом и схватање човека као бића које у себи носи одсјај божанског, Лапчевић уводи лик Ангел Тице, чији чин полагања зрна у саксију на балкону Адамовог и Евгенијиног стана функционише као иницијални знак обнављања живота.

У роману Сејач, истоимена Ван Гогова слика на корицама делује као визуелни и концептуални еквивалент. Интертекстуални слојеви – стихови из Псалама Давидових, Ван Гогова разматрања природе и уметности и мисли Милоша Црњанског из Дневника о Чарнојевићу – надовезује се на библијску параболу о сејачу, конституишући идеју уметности као аутентичне слободе, као семена посађеног у добру земљу која доноси обилан род. У том контексту пред нама се отвара читање фигуре “сејача” као божанског даваоца поља и семена, који омогућава сам чин сетве, ницања и даљег раста.

Једногласна одлука жирија да роману Сејач Небојше Лапчевића додели награду “Слободан Џунић” за најбоље прозно дело у претходној години условљена је не само високим књижевним дометима награђеног дела, већ и потребом да се од самог почетка установе критеријуми који подразумевају уметничку сложеност, тематску релевантност и иновативност унутар жанровског оквира. Реч је о награди која, већ својим првим лауреатом, указује на потребу да се савремена српска проза сагледава у дијалогу са традицијом.

Имајући у виду све наведено, жири са великим задовољством констатује да овај роман представља изузетан допринос савременој српској књижевности и да у потпуности заслужује признање “Слободан Џунић”.

^{Аутор фотографије: Анђелко Васиљевић}